Da bismo sačuvali svojstva supstanci, istih ganglija, primenjujemo metodu enzimske hidrolize i sušenja zamrzavanjem. Hidroliza je hemijska reakcija razgradnje supstance na molekule.

Glavne metode hidrolize organske materije zasnivaju se na primeni alkalija i kiselina. Ali ono što se odnosi na hemiju nije uvek primenljivo na biološke objekte, jer kiseline i alkalije uništavaju supstance koje su nam potrebne. Stoga koristimo biotehnološki pristup zasnovan na delovanju enzima – on takođe hidrolizuje biološke polimere u monomere, ali ne dovodi do razgradnje korisnih komponenti. Oni se čuvaju u izvornom obliku.

Ovaj proces je donekle sličan varenju, gde pod uticajem enzima u stomaku hrana postaje dostupna za apsorpciju u organe i sisteme bez gubitka korisnih svojstava.

O hidrolizi nam je rekao Nikolaj Kovalev, doktor bioloških nauka, član disertacionog Odbora za biotehnologiju DVO Ras.

Ali nije tako jednostavno. Postoji mnogo enzima. Svaki utiče na biološke polimere na svoj način, tako da je zadatak istraživača da izaberu optimalni enzim i parametre hidrolize bioloških objekata pod dejstvom ovih enzima. To uključuje hidromodul – odnos sirovina i vode, kiselost medija, vreme, temperaturu i tako dalje.

Jedan od najjačih enzima koji razgrađuje proteinsko okruženje nalazi se u jetri rakova – naziva se kolagenaza.

Takođe uzimamo enzime iz reciklažnog otpada. Kolagenaza se često koristi u farmakologiji za piling mrtvih ćelija kože, poput pilinga peta. Enzimsko sušenje se dešava na temperaturi od -60 odnosno, naglo zamrzavamo i zatim postepeno odmrzavamo supstancu, izbacujući vlagu iz nje vazduhom. Bez vlage, rok trajanja proizvoda se povećava za godine.